Od instrumenta zaštite do alata za manipulaciju
Srpsko društvo je podeljeno, kao i većina društava danas na planeti, osim onih koji još uvek upražnjavaju neki oblik socijalizma. Ne bismo morali tu podelu da posmatramo tragično, ako uvažimo one teoretičare koji svoje vidjenje sveta zasnivaju na nejednakosti, kao pokretaču društvenog napretka. Takva društva vole da se nazivaju “društva jednakih šansi”, mada jednake šanse za sve u praksi ne postoje, nije sve jedno da li se rodite u bogatoj porodici ili u nekoj gde su beda i glad svakodnevica. Nećete imati jednake šanse. Razlika izmedju Srbije i sličnih novokolonizovanih zemalja, u odnosu na one druge gde ogromna većina ljudi živi relativno pristojno je ta, što je u Srbiji većina stanovništva ili u zoni siromaštva ili u opasnosti od siromaštva. Mladi su najugroženiji. Zarad navodne zaštite od siromaštva onih koji rade, u zakone većine zemalja u Evropi, uveden je pojam minimalne zarade. Sama potreba da se uvede pojam minimalne zarade, svedoči o poremećaju u tim društvima. Kao da je normalno da čoveka koji radi, u meri koja je predvidjena, treba braniti kako bi mogao pristojno da živi.
Ideja minimalne zarade, ipak, može da se oceni kao dobro došao korektor ljudske gramzivosti u uslovima kapitalističkih odnosa. To je nastojanje da se oni koji se osećaju nemoćnim zaštite. Smisao minimalne zarade je da čoveku koji radi obezbedi minimalna sredstva neophodna za život. Da to u Srbiji nije tako, znaju i vrapci na grani, osim onih koji vladaju. Minimalna zarada u Srbiji iznosi 121 din po radnom času ili 21.296 dinara za mesec sa prosečnim brojem radnih sati i kao zaradu dobija je oko 300 000 radnika u Srbiji. Da li taj iznos, koji voljom vladajuće oligarhije, posvećene bogatima, nije menjan dve godine, može da obezbedi zadovoljenje minimalnih životnih potreba prosečne porodice? Odgovor je dao i život i statistika. Minimalna potrošačka korpa iznosi, za mesec maj 2016 god, 34.965,44 dinara i to je novac neophodan za održavanje “životnih i radnih kapaciteta članova domaćinstva”. Ona druga, prosečna potrošačka korpa, za isti mesec iznosi 67.117,80 dinara i san je ogromne većine domaćinstava u Srbiji.
Ovakvom vrednošću minimalne zarade vlastodržci u Srbiji su odlučili da zaposleni u Srbiji mogu da budu siromašni. To pogoduje privlačenju “stranih direktnih investicija”! Siromaštvo je cilj svih vlada, koje kao jedinu privrednu strategiju imaju, privlačenje stranih direktnih investicija. Za taj cilj minimalna zarada je dobar alat.
Gromoglasna najava Predsednika Vlade Srbije, izneta u maltretirajućem ekspozeu (na koji sam pristao), plod je milostive volje pojedinca koji sve odlučuje u Srbiji. Najavljeno povećanje minimalne zarade od 500 ili 1000 dinara, ocenjeno je kao vrlo značajno. Uistinu, to je bacanje mrvica hleba sa bogato postavljenog stola. Takve izjave, ravne su onim, radite više pa ćete imati više. Kao da kod nekih poslodavaca vredi raditi više i da li je to uopšte moguće u uslovima totalnog rada i ispunjenog svakog minuta radnog vremena? Da lI će radnik u “Yuri” da ima veću platu ako radi više? Oni koji su rad posmatrali samo na televiziji, pridikuju velikom delu nacije izmorene radom od kojeg ne mogu da žive. Ukoliko minimalna zarada nije jednaka minimalnoj potrošackoj korpi, onda ona postaje samo instrument manipulacije, kojim se poslodavcima garantuju uslovi jeftinog poslovanja.
Poslodavci su pronašli način i da taj navodno garantovani iznos zarade zaobidju. Lako je radniku reći da poslodavcu vrati deo iznosa zarade koji mu je uplatio na bankovni račun ili ce izgubiti posao. Kolika je minimalna zarada onih koji navodno, na mesečnom nivou, imaju minimalnu zradu ali zato nemaju radno vreme i umesto 40 sati nedeljno, rade 56 ili više sati, što je praksa za koju zna i Inspekcija rada i svi odgovorni u ovoj državi.
Minimalna zarada je stanje poremećaja. Taj instrument je predviđen za stanje kada preduzeće ima poremećaj u poslovanju a ne, kako to mnogi poslodavci čine, kao mogućnost da ostvare ekstra profit, krećući se u granicama zakona. Manje oporezivanje minimalne zarade, za koje se čak i neki sindikati zalazu je samo podsticaj neodgovornim poslodavcima da beskonačno isplaćuju minimalnu zaradu. Govoriti o povećanju minimalne zarade kao uspehu i nadi za bolji život, jeste demagoško-sadistička metoda iživljavanja.
Srećna su ona društva gde najva o povećanju minimalne zarade nije vest. Da lI će ljudi u Srbiji bolje živeti ako se poveća minimalna zarada? Naš je odgovor, ljudi će živeti manje nesrećno. Ali kada ce živeti bolje? Da li će stvarno bolje živeti kada se poveća obim proizvodnje? Istorija industrijskih odnosa nam potvrdjuje da neće. Povećanje obima proizvodnje će značiti samo veći profit poslodavaca. Da li najbogatije kompanije sveta koje otvaraju fabrike u Aziji plaćaju više radnike zato što ostvaruju ekstra prihode? Odgovor je naravno, ne! Ljudi u Srbiji ce živeti bolje i neće očekivati spasonosnu vest o povećanju minimalne zarade, kada se udruže i stvore političke stranke koje će zastupati njihove interese i praviti društvo po meri većine, a ne po meri oligarha i kada sindikati, drugi društveni pokreti postanu politički aktivni i obezbede značajniji uticaj u društvu. Država ima instrumente za bolji život, ali ona mora da bude posvećena svojim radnicima.
